Zivotinje

Za sve koji vole zivotinje
 
HomeHome  FAQ/УпутствоFAQ/Упутство  ТражиТражи  Листа члановаЛиста чланова  Корисничке групеКорисничке групе  Региструј сеРегиструј се  Приступи  

Share | 
 

 Vukovi-sve o nima

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down 
АуторПорука
Ksenija&Bruno
Admin


Број порука : 45
Registration date : 10.06.2008

ПорукаНаслов: Vukovi-sve o nima   Sat Jun 14, 2008 12:03 am

Величина и маса вукова варирају, услед велике површине ареала и насељавања различитих станишта.
Највећи вукови (живе у шумским подручјима Летоније, Белорусије, Аљаске и Канаде) досежу дужину тела (од врха њушке до почетка репа) до 160 cm, а реп је дугачак још до 52 cm. У раменима је висок око 80 cm а могу досећи тежину до 80 kg.
Најмањи вукови живе на Предњем Оријенту и на Арабијском полуострву. Дужина тела им је око 80 cm, тежина 20 kg а реп је дуг око 29 cm.
Женке су око 2 до 12% мање од мужјака и 20 до 25% лакше од њих.
Распрострањеност
До почетка развитка пољопривреде и сточарства вук је био најраспрострањенија звијер на земљи. Био је распрострањен у цијелој Европи и Азији све до северне Африке као у северној Америци. У великим деловима тог некада дивовског подручја распрострањености, а нарочито у западној Европи и северној Америци, људи су га готово искоренили. У источној Европи, на Балкану, у Канади, Сибиру, Монголији и у мањој мери у Ирану још постоје веће међусобно повезане популације вукова. У осталим дијеловима ареала, вук се среће још само у малим, међусобно изолованим популацијама које обухватају и мање од 100 животиња.


Животни простор
Вукови живе у великом броју најразличитијих околиша. Захваљујући својој великој прилагодљивости, успевају живети у леденим подручјима Арктика, као и у пустињама северне Америке и централне Азије. Већина вукова настањују травната подручја и шуме. Данас је познат пре свега као шумска животиња, али то је последица чињенице да га је човек врло давно истиснуо с отворених подручја.


Начин живота

[уреди] Понашање и социјална организација
Иако се у дивљини може доћи до сусрета са усамљеном јединком вука, нормалан социјални живот вукова одвија се у чопору. Вучји чопор се у правилу састоји од родитељског пара и њихових потомака, дакле, реч је о породици. Вукови (за разлику од домаћих паса) полно сазревају тек с две године и до тог вријемена остају с родитељима. Прошлогодишњи младунци помажу родитељима у подизању слиједеће генерације младунаца. У нормалним условима, у јесен се вучји чопор састоји од родитељског пара, њихових прошлогодишњих, као и младунаца из те године. С достизањем сполне зрелости, млади вукови у правилу напуштају територију својих родитеља и крећу у потрагу за властитим. Родитељи су увијек доминантни у односу на свој подмладак, па стога нема борби око доминације. До парења између сродника у правилу не долази, чак и кад не постоји други сексуални партнер. При томе, мужјак је тај који одбија парење.

Раздобље скотности је око шездесет дана, а у једном леглу је у правилу између троје и седам (понекад се догоди и четрнаест) младунаца
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
Ksenija&Bruno
Admin


Број порука : 45
Registration date : 10.06.2008

ПорукаНаслов: Re: Vukovi-sve o nima   Sat Jun 14, 2008 12:04 am

Исхрана
Основу вучје хране чине велики биљоједи, при томе лови ону врсту која је најчешћа у подручју на којем живи. На северним деловима подручја на којем су распрострањени претежно лове у чопору собове, ирвасе, срне или неку другу јеленску дивљач. У њихову ловину у источној Европи спадају и дивље свиње. Редовно лове и мале глодаре као што су зечеви, кунићи, кртице и мишеви. У случају несташице дивљачи, вукови ће јести и стрвину као и отпатке.

Витамине и неопходне елементе у траговима вукови не добијају искључиво хранећи се биљоједима, него и сами једу биљну храну. У врло квалитетну храну за вукове убраја се разно бобичасто воће које расте на њиховом подручју, као и листови неког биља и траве.

Пословична прождрљивост вукова спада у подручје бајки и легенди. Према актуелним истраживањима, годишња потреба једног вука за храном креће се између 500 и 800 кг по појединцу. У просеку, вук једе око 2 кг дневно, али се при томе мора узети у обзир и дужа раздобља у којима вукови не успеју уловити ништа. Изузетно, вук може појести одједном и до 10 кг меса, али он иза тога, на другом месту, део тог меса поврати и закопа га као залиху. Млади вукови често једу инсекте.

Човек и вук

Припитомљавање вука

Danas је доказано да домаћи пас потиче од вука. Генетичка истраживања су показала да се тзв. „пра-пас“ одвојио од вука још прије више од 100.000 година.

Једна претпоставка је, да се вук прикључио човеку прије око 14.000 година како би се хранио остацима људске хране. С временом је постао питомији, а људи су спознали могућу корист од њих (тзв. торф-пас). Према другој претпоставци, вук је у почетку служио као извор меса, прије него се спознало да као домаћа животиња може бити користан и на други начин.

Код неких пасмина домаћих паса се сродност с вуком још јако добро може видети. Пси пратипа (група 5 у ФЦИ касификацији) као што су самојед, сибирски хаски, аљашки маламут, канаански пас и акита ину показују и данас својим изгледом сродност с вуком, као што је шиљаста њушка, шиљасте и усправне уши и четвртаста грађа тела. и неке друге пасмине, као рецимо немачки овчар показују још одређену сличност с вуком. Али мишљења да то доказује њихову ближу сродност с вуковима спада у подручје митова.

Током 20. века су у Чешкој, Холандији и Италији рађени експерименти с узгојним покрштавањем неких псећих пасмина с вуком. У међувремену се ти огледи сматрају неуспехом, јер је код покрштених вукова у већини случајева долазило до доминантног избијања вучјих особина, као што је плашљивост, неприлагодљивост живљењу уз човека у урбаним уветима.


Однос човека према вуку
Припитомљавање

Велики број народа који су живели од лова су у вуку видели равноправног или чак надмоћног конкурента чијој су се спретности и издржљивости дивили и припитомљавали их. Имена која су честа у сјеверној Европи а потјечу од назива „вук“ (Wolf, Wolfgang, Wolfhard) подсећају на штовање вука присутно у културама народа ловаца. Осим тога, сматрало се да одређени делови вучјег тела имају и лековита својства.

Вук као човеков непријатељ

Насупрот наведеном, у тзв. староседелачким културама се вук сматрао непријатељем који убија корисне животиње. Од средњег века па све до раног раздобља новог времена је однос човјека према вуку бивао све више одређен страховима и демонизирањем вукова. Снажно ширење насеља и пољопривредних површина и држање стоке на отвореном, као и нарочито, све до 19. века раширена, шумска испаша говеда, оваца, свиња и коња, доводила је до великих губитака тих животиња од вукова. Иако су сигурно многа извијешћа о губицима била неумерено претерана, а дио губитака су сигурно изазвали и пси-скитнице, стварни губици код таквог начина сточарења су за сељаке били значајни. Овој прехрамбеној конкуренцији између човека и вука, убрзо се придружила и конкуренција у лову.

Овакав однос према вуку довео је у западној и средњој Европи до беспримерних прогона, чији циљ је био, независно о могућим последицама, потпуно истриебљење вукова. Вук је тако, између осталог, истријебљен у Великој Британији (задњи вук убијен 1743.), Данској (1772) и Немачкој (1904). У јужној и источној Европи је постојала пуно већа толеранција према вуку (као и другим великим зверима). И ту су, након значајнијих штета, организирани прогони вукова, али њихов циљ никада није био уништење целе популације.

Напади на човека

Док су губици стоке који се приписују вуковина неспорни, напади на човека никада нису доказани. Сигурни докази да је здрави вук напао човека никада нису подастрти, нити у северној Америци, нити у Европи.


[уреди] Угроженост и заштита
У вријеме кад је вук у већем делу Европе био већ искорењен( 19. век), живео је у Мађарској, Галицији, Хрватској, Словенији, Босни, Румунији, Пољској, Русији и Скандинавији.

У деловима света где још живи, вукове и данас активно прогоне. Међутим, јача сазнање да вук не представља опасност ни по човека нити по пољопривреду. Прихвата се да у оквиру заштите средине треба заштитити и вука као саставни дио фауне.

У Европи је вук заштићен с три међудржавна договора:

Вашингтонским споразумом о заштити врста (CITES, Convention on International Trade in Endangered Species of Wild Fauna and Flora)
Бернском конвенцијом и
ФФХ-смерницама (Fauna-Flora-Habitat-Ricthlinie).
Сва три документа предвиђају заштиту и забрану трговине живим вуковима као и деловима њиховог тела, као и заштиту њихове животне средине те садрже и обавезу да земље које су потписници на одговарајући начин то питање реше и својим националним законодавством.


[уреди] Вук у митовима и књижевности
Двојаки карактер односа људи према вуку који је био истовремено поштован али је и уливао страх, одразио се у многим митовима, бајкама и баснама као и књижевним делима. У ту групу спадају и веровања у вукодлаке. У многим културама, међу осталим нека северноамеричка индијанска племена као и Туркмени и Монголи, вук се сматра тотемом.

Узбеци и Хуни изводе поријекло својих народа од вука, а стари Турци су вучицу сматрали својом прамајком.

Према римској митологији Ромула и Рема дојила је вучица. Слично веровање је постојало и у Словачкој, а и Кира, оснивача Персијског царства је, према веровању, отхранила вучица.

У књижевности се вук појављује у баснама, као код Езопа и бајкама, као у Црвенкапи браће Грим.

У савременој књижевности познате су приче о вуковима Радјарда Киплинга (Књига о џунгли) и Џек Лондона (Зов дивљине, Бели очњак). У делу Хермана Хеса Степски вук он се појављује као симбол усамљеника.

У српској народној митологији се сматра митским претком Срба и зооморфним обликом Дабога (који је у каснијој народној традицији постао Хроми Даба), кога Чајкановић сматра за врховног српског бога.

Wikipedia
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
 
Vukovi-sve o nima
Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх 
Страна 1 of 1

Permissions in this forum:Не можете одговорити на теме у овом форуму
Zivotinje :: Ostale zivotinje :: Divlje zivotinje-
Скочи на: